BIOGRAFIJA

“Pitao sam izbeglice, ljude koji su izgubili kuće i čitava bogatstva, čega im je najviše žao što nisu mogli da ponesu sa sobom u izbeglištvo. Porodične fotografije, odgovarali su svi, one koje se obično čuvaju u praznim kartonskim kutijama od košulja. Sve se može nadoknaditi, govorili su mi, sve se može ponovo steći, samo više nikada nećemo biti mladi i nasmejani na starim fotografijama koje smo zauvek izgubili.” Momo Kapor

 Ovekovečiti realnost, upamtiti snove
  • Gledanje kroz objektiv nije baš „najprirodniji” način posmatranja, a snimak načelno menja percepciju stvarnosti – kaže majstor fotografije, predavač na kursu lista „Zrenjanin”

Dobitnik specijalne nagrade na Festivalu srpske fotografije u Torontu i prve nagrade na konkursu Foto kino saveza Srbije i Udruženja „Orka” 2005. godine, Jovan Drndak Njegović izlagao je na dvadesetak grupnih izložbi. Dugogodišnji fotoreporter „Zrenjanina” imao je samostalnu izložbu 2004. godine u Savremenoj galeriji. Sa predavačem na kursu fotografije lista „Zrenjanin”, čiji je prvi ciklus okončan ove nedelje u Kulturnom centru, razgovaramo o umetnosti objektiva kao kulturnom resursu, o počecima karijere u Zagrebu i porodičnoj tradiciji.

Na kursu niste istrajavali isključivo na praktičnim znanjima. Priličnu pažnju posvetili ste istorijskim i teorijskim aspektima. Mislite li da su ta znanja danas zapostavljena?
– Shvatiti nazore jednog umetnika, upoznati život jednog fotoreportera, rasvetliti okolnosti nastanka određene slike, to je suština učenja o fotografiji. Veliki majstori, poput Feliksa Nadara, Luja Dagera, Anrija Kartije-Bresona ili Ansela Adamsa, doprineli su, svaki na svoj način, razvoju fotografije. Poznavanje biografije možda nije najvažnije, ali neosporno jeste dobro. Na primer, Ansel Adams je kroz praksu došao do ideje o takozvanom „zonskom sistemu” i postao jedan od najvećih teoretičara fotografije. Zanimljivo je da je on najpre bio muzičar, svirao je piano. Ali u jednom trenutku zaljubio se u fotografiju i to je obeležilo njegov život. Ko god uđe u taj svet, teško iz njega izlazi.

Kažete da danas na našim prostorima treba imati dosta volje i hrabrosti za bavljenje fotografijom. Kako to obrazlažete?
– Najpre, nemamo valjane kriterijume po kojima se vrednost fotografije procenjuje. Naši fotografi obično rade za razne „stok” sajtove na internetu, gde stranim agencijama prodaju radove za dvadesetak centi. Ali one grupacije umetnika objektiva koji svoje radove prodaju za dve ili tri stotine evra, pa i više – toga kod nas jednostavno nema. Možda je u tome uspelo svega nekoliko ljudi u samom vrhu srpske fotografije. Lično znam neke autore koji su putem društvenih mreža uspeli da prodaju inostranim kupcima vrhunska ostvarenja po realnoj ceni. Ali na domaćem terenu jako mali broj ljudi uspeva da naplati svoje radove onoliko koliko oni zaista vrede. Ja fotografiju ne shvatam kao nekakvu „suvišnu stvar”, svojstvenu hobistima i zaluđenicima. Ona bi trebalo da bude resurs države. Ne govorim samo o radovima afirmisanih autora, već i o fotografijama iz naše prošlosti. Kad je reč o Zrenjaninu, uveren sam da je bilo odličnih fotografa koji su radili šezdesetih ili sedamdesetih godina, ali mi o tim arhivama malo znamo – ne znamo da li su uopšte sačuvane. Mi, recimo, u Zrenjaninu uopšte nemamo fotografsku galeriju.
Zar internet nije jedna velika galerija? Da li nam je nužan fizički prostor? Da li fotografija živi kao artefakt isključivo ako je „materijalizovana”?
– Nije sporno da je danas preko interneta sve dostupno. Ali reč je o kulturi negovanja umetnosti kroz izlaganje i čuvanje arhivske građe. Ne znam da li je u Zrenjaninu postojala ideja da se osnuje Muzej Ištvana Oldala, u čijem sklopu bi bila i galerija savremene fotografije. Po meni, to je trebalo odavno da se ostvari. Grad bi time nesumnjivo dobio na značaju. Ljudi sa strane mogli bi da dođu i saznaju nešto o, verovatno prvom stalnom fotografskom ateljeu na teritoriji današnje Srbije, osnovanom 1853. godine. To je svakako prvi sačuvani atelje takve vrste, iako su nedovoljno istraženi podaci o Georgiju Kneževiću, koji je započeo dagerotipsku praksu u Pešti oko 1848. godine, a kasnije se preselio u Novi Sad. U svakom slučaju, iako postoji relativno obimna digitalizovana kolekcija Oldalovih slika, tužno je to što njegova svedočanstva o gradu i danas nalazimo na buvljacima ili na sajtovima za trgovinu. Da sumiram odgovor na vaše pitanje – uloga muzeja nije samo u tome da nešto arhivira i učauri. Takva ustanova ima daleko veći potencijal, koji se ogleda u organizovanju seminara, izložbi, umetničkih kolonija i drugih edukativnih aktivnosti.
Vaši profesionalni počeci vezani su za rodni Zagreb. Da li je postojala porodična tradicija?
– Moj otac Vojislav bavio se fotografijom, a pasija mu je bila sakupljanje starih aparata. On je rodom iz Ervenika kod Knina, a odatle je i moj deda i imenjak Jovan, koji se pre Drugog svetskog rata bavio sitnom trgovinom. Pored ostalog, fotografisao je sugrađane u Kistanjama za lična dokumenta i druge potrebe. Imao je verovatno jedan od prvih fotoaparata u tom delu Dalmacije. Ja sam odrastao uz sve to, ali nikad nisam pomišljao da će mi to biti zanimanje. Ipak, jedan od najjačih utisaka iz mog detinjstva jeste radost rada u laboratoriji i proces nastanka fotografije…
Imali ste laboratoriju u kući?
– Da, u kuhinji i kupatilu. Te prostorije vrlo brzo su se pretvarale u mračne komore kad je trebalo razvijati filmove. Od oca sam kao osmogodišnjak dobio jednostvanu boks kameru kojom sam pravio prve snimke na izletima na Petrovoj gori i Postojni. Odrastao sam u Trnskom. Uzgred, taj deo Novog Zagreba opevao je Džoni Štulić u pesmi „Nebo iznad Trnskog”. Sećam se nekoliko stihova: „Pitala si me zašto tražim grotesku u svakom detalju i da li je ikad bilo bolje, kao da sam svemoguć, i otkud to da pamtim tvoje snove…” Štulić je inače išao u školu u Trnskom, iako nije živeo u tom naselju. U Trnskom se okupljala nova generacija rok muzičara. To je bilo neko drugačije vreme, koje se više neće ponoviti…
Kakve vas uspomene vežu za to razdoblje?
– Tada to nisam znao – ali neka od imena koja su danas važna u hrvatskoj fotografiji bili su naši kućni prijatelji. Jedan od njih bio je Ivan Posavec, koji je počeo karijeru u poznatom omladinskom nedeljniku „Polet”. Drugi je bio Branko Luš, gospodin starog kova, koji se proslavio još tridesetih godina prošlog veka, a umro je 1992. u Nemačkoj. On je imao svoje mesto pred Zoološkim vrtom u Maksimiru, gde je svojim „polaroidom” fotografasio decu sa raznim maskotama. Voleo sam i slikarstvo, često sam odlazio u živopisni atelje vajara Ivana Lesjaka i slikarke Vere Fišer, koji su donosili čitave foto-putopise iz Afrike. Pohađao sam smer za fotografiju u Centru za usmereno obrazovanje „8. svibnja”. Tamo sam završio tri razreda srednje škole, a onda je život u Zagrebu postao teško podnošljiv. Tako sam 1991. došao u Zrenjanin, odakle je rodom moja majka. Ovde sam završio Srednju školu „Uroš Predić”, gde je tada postojao smer za fotografiju. Tada su još hemija, optika i fizika bile osnove za fotografiju. Danas više ne morate znati šta su to alkaije, sulfiti i sulfati. Međutim, ne treba zaboraviti da i danas postoje umetnici koji se bave talbotipijom, kalotipijom i drugim plemenitim postupcima u fotografiji.
Kako biste, u nekoliko rečenica, sumirali osnovnu poruku polaznicima kursa?
– Osnovna poruka bila je da u sebi moraju odnegovati ljubav prema fotografiji. Bez toga autor jednostavno neće izdržati, jer – kao i svaka druga kreativna delatnost – fotografija zahteva puno odricanja, i puno sitnih ludosti…
„Tražiti grotesku u svakom detalju”, kao što reče Štulić?
– Ponekad i to. Gledanje kroz objektiv nije baš „najprirodniji” način posmatranja stvari. Mnogo pažnje mora se posvetiti likovnosti i formi. Naposletku, fotografija načelno menja percepciju životnih fenomena. Margaret Bruk Vajt, fotografkinja koja je sa američkom vojskom među prvima ušla u oslobođeni Buhenvald, kasnije je izjavila kako je, tek pošto je razvila negative, shvatila šta je zapravo zabeležila objektivom.

Kad ne bi bilo poslovnih, profesionalnih i tržišnih zahteva, kakvoj vrsti fotografije biste se najradije posvetili?
– Slikao bih zemlje u kojima naš narod živi. Išao bih tragom lekara Radivoja Simonovića, barda fotografije, Somborca koji je početkom dvadesetog stoleća proputovao naše zemlje, često u društvu sa Jovanom Cvijićem. Ostavio je upečatljiva svedočanstva o svakodnevnom životu tadašnjih ljudi, od Banata, Srema i Baranje do Like i Hercegovine. Ovekovečio je njihovu realnost i „upamtio njihove snove” – da i ja citiram Štulića. To je ono nasleđe koje vredi dokumentovati. I upravo zbog toga ovom gradu i ovoj zemlji potrebne su institucije koje će tu dragocenu baštinu moći da predstave svetu.