INTERVJU

Dream © Jovan Njegović Drndak

“Pitao sam izbeglice, ljude koji su izgubili kuće i čitava bogatstva, čega im je najviše žao što nisu mogli da ponesu sa sobom u izbeglištvo. Porodične fotografije, odgovarali su svi, one koje se obično čuvaju u praznim kartonskim kutijama od košulja. Sve se može nadoknaditi, govorili su mi, sve se može ponovo steći, samo više nikada nećemo biti mladi i nasmejani na starim fotografijama koje smo zauvek izgubili.” Momo Kapor

 Ovekovečiti realnost, upamtiti snove
 
  • Gledanje kroz objektiv nije baš „najprirodniji” način posmatranja, a snimak načelno menja percepciju stvarnosti – kaže majstor fotografije, predavač na kursu lista „Zrenjanin”

Dobitnik specijalne nagrade na Festivalu srpske fotografije u Torontu i prve nagrade na konkursu Foto kino saveza Srbije i Udruženja „Orka” 2005. godine, Jovan Drndak Njegović izlagao je na dvadesetak grupnih izložbi. Dugogodišnji fotoreporter „Zrenjanina” imao je samostalnu izložbu 2004. godine u Savremenoj galeriji. Sa predavačem na kursu fotografije lista „Zrenjanin”, čiji je prvi ciklus okončan ove nedelje u Kulturnom centru, razgovaramo o umetnosti objektiva kao kulturnom resursu, o počecima karijere u Zagrebu i porodičnoj tradiciji.

Na kursu niste istrajavali isključivo na praktičnim znanjima. Priličnu pažnju posvetili ste istorijskim i teorijskim aspektima. Mislite li da su ta znanja danas zapostavljena?
– Shvatiti nazore jednog umetnika, upoznati život jednog fotoreportera, rasvetliti okolnosti nastanka određene slike, to je suština učenja o fotografiji. Veliki majstori, poput Feliksa Nadara, Luja Dagera, Anrija Kartije-Bresona ili Ansela Adamsa, doprineli su, svaki na svoj način, razvoju fotografije. Poznavanje biografije možda nije najvažnije, ali neosporno jeste dobro. Na primer, Ansel Adams je kroz praksu došao do ideje o takozvanom „zonskom sistemu” i postao jedan od najvećih teoretičara fotografije. Zanimljivo je da je on najpre bio muzičar, svirao je piano. Ali u jednom trenutku zaljubio se u fotografiju i to je obeležilo njegov život. Ko god uđe u taj svet, teško iz njega izlazi.

Kažete da danas na našim prostorima treba imati dosta volje i hrabrosti za bavljenje fotografijom. Kako to obrazlažete?
– Najpre, nemamo valjane kriterijume po kojima se vrednost fotografije procenjuje. Naši fotografi obično rade za razne „stok” sajtove na internetu, gde stranim agencijama prodaju radove za dvadesetak centi. Ali one grupacije umetnika objektiva koji svoje radove prodaju za dve ili tri stotine evra, pa i više – toga kod nas jednostavno nema. Možda je u tome uspelo svega nekoliko ljudi u samom vrhu srpske fotografije. Lično znam neke autore koji su putem društvenih mreža uspeli da prodaju inostranim kupcima vrhunska ostvarenja po realnoj ceni. Ali na domaćem terenu jako mali broj ljudi uspeva da naplati svoje radove onoliko koliko oni zaista vrede. Ja fotografiju ne shvatam kao nekakvu „suvišnu stvar”, svojstvenu hobistima i zaluđenicima. Ona bi trebalo da bude resurs države. Ne govorim samo o radovima afirmisanih autora, već i o fotografijama iz naše prošlosti. Kad je reč o Zrenjaninu, uveren sam da je bilo odličnih fotografa koji su radili šezdesetih ili sedamdesetih godina, ali mi o tim arhivama malo znamo – ne znamo da li su uopšte sačuvane. Mi, recimo, u Zrenjaninu uopšte nemamo fotografsku galeriju.
Zar internet nije jedna velika galerija? Da li nam je nužan fizički prostor? Da li fotografija živi kao artefakt isključivo ako je „materijalizovana”?
– Nije sporno da je danas preko interneta sve dostupno. Ali reč je o kulturi negovanja umetnosti kroz izlaganje i čuvanje arhivske građe. Ne znam da li je u Zrenjaninu postojala ideja da se osnuje Muzej Ištvana Oldala, u čijem sklopu bi bila i galerija savremene fotografije. Po meni, to je trebalo odavno da se ostvari. Grad bi time nesumnjivo dobio na značaju. Ljudi sa strane mogli bi da dođu i saznaju nešto o, verovatno prvom stalnom fotografskom ateljeu na teritoriji današnje Srbije, osnovanom 1853. godine. To je svakako prvi sačuvani atelje takve vrste, iako su nedovoljno istraženi podaci o Georgiju Kneževiću, koji je započeo dagerotipsku praksu u Pešti oko 1848. godine, a kasnije se preselio u Novi Sad. U svakom slučaju, iako postoji relativno obimna digitalizovana kolekcija Oldalovih slika, tužno je to što njegova svedočanstva o gradu i danas nalazimo na buvljacima ili na sajtovima za trgovinu. Da sumiram odgovor na vaše pitanje – uloga muzeja nije samo u tome da nešto arhivira i učauri. Takva ustanova ima daleko veći potencijal, koji se ogleda u organizovanju seminara, izložbi, umetničkih kolonija i drugih edukativnih aktivnosti.
Vaši profesionalni počeci vezani su za rodni Zagreb. Da li je postojala porodična tradicija?
– Moj otac Vojislav bavio se fotografijom, a pasija mu je bila sakupljanje starih aparata. On je rodom iz Ervenika kod Knina, a odatle je i moj deda i imenjak Jovan, koji se pre Drugog svetskog rata bavio sitnom trgovinom. Pored ostalog, fotografisao je sugrađane u Kistanjama za lična dokumenta i druge potrebe. Imao je verovatno jedan od prvih fotoaparata u tom delu Dalmacije. Ja sam odrastao uz sve to, ali nikad nisam pomišljao da će mi to biti zanimanje. Ipak, jedan od najjačih utisaka iz mog detinjstva jeste radost rada u laboratoriji i proces nastanka fotografije…
Imali ste laboratoriju u kući?
– Da, u kuhinji i kupatilu. Te prostorije vrlo brzo su se pretvarale u mračne komore kad je trebalo razvijati filmove. Od oca sam kao osmogodišnjak dobio jednostvanu boks kameru kojom sam pravio prve snimke na izletima na Petrovoj gori i Postojni. Odrastao sam u Trnskom. Uzgred, taj deo Novog Zagreba opevao je Džoni Štulić u pesmi „Nebo iznad Trnskog”. Sećam se nekoliko stihova: „Pitala si me zašto tražim grotesku u svakom detalju i da li je ikad bilo bolje, kao da sam svemoguć, i otkud to da pamtim tvoje snove…” Štulić je inače išao u školu u Trnskom, iako nije živeo u tom naselju. U Trnskom se okupljala nova generacija rok muzičara. To je bilo neko drugačije vreme, koje se više neće ponoviti…
Kakve vas uspomene vežu za to razdoblje?
– Tada to nisam znao – ali neka od imena koja su danas važna u hrvatskoj fotografiji bili su naši kućni prijatelji. Jedan od njih bio je Ivan Posavec, koji je počeo karijeru u poznatom omladinskom nedeljniku „Polet”. Drugi je bio Branko Luš, gospodin starog kova, koji se proslavio još tridesetih godina prošlog veka, a umro je 1992. u Nemačkoj. On je imao svoje mesto pred Zoološkim vrtom u Maksimiru, gde je svojim „polaroidom” fotografasio decu sa raznim maskotama. Voleo sam i slikarstvo, često sam odlazio u živopisni atelje vajara Ivana Lesjaka i slikarke Vere Fišer, koji su donosili čitave foto-putopise iz Afrike. Pohađao sam smer za fotografiju u Centru za usmereno obrazovanje „8. svibnja”. Tamo sam završio tri razreda srednje škole, a onda je život u Zagrebu postao teško podnošljiv. Tako sam 1991. došao u Zrenjanin, odakle je rodom moja majka. Ovde sam završio Srednju školu „Uroš Predić”, gde je tada postojao smer za fotografiju. Tada su još hemija, optika i fizika bile osnove za fotografiju. Danas više ne morate znati šta su to alkaije, sulfiti i sulfati. Međutim, ne treba zaboraviti da i danas postoje umetnici koji se bave talbotipijom, kalotipijom i drugim plemenitim postupcima u fotografiji.
Kako biste, u nekoliko rečenica, sumirali osnovnu poruku polaznicima kursa?
– Osnovna poruka bila je da u sebi moraju odnegovati ljubav prema fotografiji. Bez toga autor jednostavno neće izdržati, jer – kao i svaka druga kreativna delatnost – fotografija zahteva puno odricanja, i puno sitnih ludosti…
„Tražiti grotesku u svakom detalju”, kao što reče Štulić?
– Ponekad i to. Gledanje kroz objektiv nije baš „najprirodniji” način posmatranja stvari. Mnogo pažnje mora se posvetiti likovnosti i formi. Naposletku, fotografija načelno menja percepciju životnih fenomena. Margaret Bruk Vajt, fotografkinja koja je sa američkom vojskom među prvima ušla u oslobođeni Buhenvald, kasnije je izjavila kako je, tek pošto je razvila negative, shvatila šta je zapravo zabeležila objektivom.

Kad ne bi bilo poslovnih, profesionalnih i tržišnih zahteva, kakvoj vrsti fotografije biste se najradije posvetili?
– Slikao bih zemlje u kojima naš narod živi. Išao bih tragom lekara Radivoja Simonovića, barda fotografije, Somborca koji je početkom dvadesetog stoleća proputovao naše zemlje, često u društvu sa Jovanom Cvijićem. Ostavio je upečatljiva svedočanstva o svakodnevnom životu tadašnjih ljudi, od Banata, Srema i Baranje do Like i Hercegovine. Ovekovečio je njihovu realnost i „upamtio njihove snove” – da i ja citiram Štulića. To je ono nasleđe koje vredi dokumentovati. I upravo zbog toga ovom gradu i ovoj zemlji potrebne su institucije koje će tu dragocenu baštinu moći da predstave svetu.

 

ALEKSANDAR BJELOGRLIĆ
PREDAH NA TREBIŠNJICI

„Hajmo, ljudi, dela dela, vrijeme odmiče, nije svezano za banderu.”Tim rečima umeo je stari Uroš da nas opomene kad bismo se suviše razbaškarili na nekoj od usputnih stanica, na nekoj od brojnih ekskurzija do zemlje kneza Miroslava. Putnici bi se s osmehom sabirali i poslušno ulazili u autobus. Bio im je drag i poznat taj šeretski ton vođe puta. Ali kao svaki šeret od zanata, vođa puta nikada se sam nije smejao svojim dosetkama. Zadržavao je ozbiljnost, ali ljubazno, prisno lice blagorečivog medijuma uvek je bilo okrenuto svakom i svima. Takav je on bio – medijum, posrednik, povezivač, graditelj mostova. Ima istine u krilatici da na svetu među ljudima postoji samo jedna podela – na one koji grade mostove i one koji ih sruše kad ih bezbedno sami pređu. Obe vrste ljudi od pamtiveka su među nama: jedni što slute zla vremena, spremni da podižu bunkere i kopaju granšeje; i oni drugi, što ne daju da se kuća kruni, da se čeljad zavađa, da se rodbina tuđi, da prijateljstva venu. Možda i nesvesno nadahnut novozavetnom promišlju, Uroš je kucao na sva vrata, i sva vrata su mu se otvarala. A otvarala su mu se zato što nikada nije kucao za sebe. Kucao je za decu iz banatskih sela koju je trebalo dovesti na letnji sportski kamp u Lastvi. Kucao je za folklorce iz Trebinja, Bileće, Nevesinja i Gacka koje je trebalo ugostiti na festivalima širom Vojvodine.
U nedoba devedesetih ispraćao je šlepere natovarene namirnicama prikupljenim za narod Hercegovine. Bio je turistički izaslanik – u sunčanu trebinjsku valu dovodio je o Preobraženju čitave autobuse gostiju, stajao na čelu hodočasnika u Tvrdoš i Dobrićevo.
To je bila Uroševa životna opsesija – ujediniti dva zavičaja. Govorili su da bi on najradije žičarom povezao predajnik na Leotaru i vodotoranj u Zrenjaninu, radi stalnog protoka robe, ljudi i kapitala. Nikad se u mislima nije odvojio od kamene zgrade na Grabu, na zubačkoj visoravni. Tu, na drugoj strani brda od konavoskih padina, ugledao je 1940. svetlost dana i proveo detinjstvo. U petnaestoj godini zaputio se preko Drine i Dunava da bi nastavio školovanje i sagradio sebi dom. Zidao je mostove, nije delio ljude i plemena. Poštovao je masnu banatsku crnicu koja je othranila čitave naraštaje gorštačkih doseljenika.
* * *
Izložbe fotografa Jovana Drndaka Njegovića ne bi bilo da nas Uroš nije i 2016. godine o Preobraženju okupio i poveo na hodočašće u prestoni grad drevne Travunije. Jovan je držao kurseve i tvrdio da je suština učenja o fotografiji – shvatiti nazore jednog umetnika, upoznati život jednog fotoreportera i rasvetliti okolnosti nastanka određene slike. Dok smo putovali autobusom pričao mi je kako je važno poznavanje biografije Feliksa Nadara, Luja Dagera ili Ansela Adamsa. Na primer, Adams je kroz praksu došao do ideje o takozvanom zonskom sistemu i postao jedan od najvećih teoretičara fotografije. Pravio sam se da sam već ranije čuo za Adamsa i njegov zonski sistem. „Gledanje kroz objektiv nije baš najprirodniji način posmatranja stvari” – rekao je dok je autobus mileo ispod visokih planina nad Tjentištem. „Mnogo pažnje mora se posvetiti formi. Na kraju krajeva, fotografija menja percepciju životnih fenomena. Margaret Brukvajt, fotografkinja koja je sa američkom vojskom među prvima ušla u oslobođeni Buhenvald, kasnije je izjavila
kako je, tek pošto je razvila negative, shvatila šta je zapravo zabeležila objektivom.”
Jovanov otac Vojislav, rodom iz Dalmacije, i sam se bavio fotografijom, a pasija mu je bila sakupljanje starih aparata. Jovan je odrastao u Trnskom, u delu Novog Zagreba koji je Džoni Štulić opevao u pesmi „Nebo iznad Trnskog”: „Pitala si me zašto tražim grotesku u svakom detalju i da li je ikad bilo bolje, kao da sam svemoguć, i otkud to da pamtim tvoje snove…”
U Trnskom se nekada okupljala nova generacija rok muzičara. U domu Jovanovog oca čest gost bio je Branko Luš, gospodin starog kova, koji se kao fotograf proslavio još tridesetih godina dvadesetog veka, a umro je 1992. u Nemačkoj. On je pod stare dane imao svoje mesto pred Zoološkim vrtom u Maksimiru, gde je svojim polaroidom fotografisao decu sa raznim maskotama. „To je bilo neko drugačije vreme, koje se više neće ponoviti” – rekao je Jovan, bez sete, nekako baš u trenutku kad je autobus izašao iz tunela na Čemernu. Videli smo tada boje jednog osobenog, neponovljivog krajolika, jutarnju bistrinu i osunčano nebo koje bdi nad napuštenim ognjištima naših predaka od Volujaka do Leotara i od Prenja do Orjena. Videli smo to i mnogo puta ranije, obično na putu za more, ali osećaj je uvek neponovljiv. Kao i uvek, prvi pogled na narandžaste trebinjske krovove, iza okuke na magistrali, bio je praznik.
Kupali smo se narednih dana u sredozemnom aerosolu na bregu Crkvina i lelujali u aromi četinara, u hladovini platana kraj gradske tržnice. Bilo je to vreme blagdana za oči, uši i nepca.
Jednom, posle gozbe sa pastrmkama i žilavkom, fotograf i potpisnik ovih redova izdvojili su se iz mase hodočasnika i zaputili se kroz staru orijentalnu mahalu kraj Trebišnjice do crkve Svetog arhanđela Gavrila u Hrupjelama. Jovanov nikon usput je pomno beležio sitnice: skrivene kutke, stare kapije, apstraktnu geometriju žaluzina na fasadama, bašče sa bostanom i magnolijama, panorame sa fortice i crkve na vrhu brega, jetko komešanje pufnastih stratokumulusa nad Crkvinom… Tada je nastao dobar deo fotografija koje smo kasnije priredili za izložbu pod naslovom „Svetlost Travunije u banatskoj žiži”. Kasnije, dole u gradu, Uroš je prišapnuo fotografu da mu se pridruži na još jednom malom izletu. Bilo je to poslednje Uroševo hodočašće put padina Orjena, do Zubaca i rodne kuće na Grabu. Objektiv je zabeležio trenutak kad se rukom oslanja na staru kamenu ogradu, kao da iz rodne grude i toplog roditeljskog doma crpi ono spokojstvo koje ga je uvek pratilo u životnom poslanju povezivanja. I ta je slika docnije postala sastavni deo izložbe.
* * *
Na povratku u Panoniju, po avgustovskoj žegi, Uroš je tiho kašljucao u autobusu. Nije to bio kašalj od nazeba. Neko je snuždeno primetio da će ovih hodočašća i bratimljenja dva podneblja biti dok je Uroša među nama, da okreće telefone i kuca na vrata. I možda još koju godinu posle toga, po inerciji. A onda…
Godina je brzo prošla, a početkom februara 2017. stigla je vest da se Uroš upokojio. Dostojno su ga ispratili brojni poštovaoci, iz oba njegova zavičaja.

Izložba fotografija koju smo u trebinjskom Klubu ljubitelja umetnosti priredili šest meseci kasnije zapravo je bila
posveta velikom posredniku, povezivaču, graditelju mostova. Jedan deo fotografija bio je dat u crno-beloj tehnici upravo zbog pijeteta prema čoveku koji je zadužio mnoge. Paradoksalno, tople boje juga i bleštavilo hercegovačkog podneblja kao da su postali još upadljiviji, reskiji, u tom jednostavnom kontrastu.
Pre toga, pri izboru i pripremi slika za izložbeni katalog, nazivi su se nizali sami od sebe. Skamenjeni valovi drevnih epoha bili su naborani oštri krši pod bregovima. Među njima pokoji usamljeni gordi zimzelen na kraškoj peni, prošaranoj ljutim beharom sa litica. Bile su tu kupole pod suncem avgusta i video se prelet pufnastih brbljivih anđela preko neba nad odrom pesnika Dučića. Među drugim sitnicama bio je kantar sa plodovima Sredozemlja, a na festivalu sireva sa pijačnih tezgi objektiv je zabeležio grumen srme iz mješine, mlečno blago gatačkih katuna. Kao svedok starog vakta prsio se zagonetni stećak. Tajne iza zarđalih lokota, bršljanom obrasli kameni zabati, stara ognjišta…
Razgledajući katalog, setio sam se trenutka kad je Jovan ispucao digitalni rafal na obali reke. Motiv su bili izletnici
na mostu, nekoliko retkih ribolovaca, mladež što planduje na betonskim dokovima kraj starog grada. Setio sam se i njegovih reči da fotografija menja percepciju životnih fenomena. Fotografija odabrana za katalog nosila je naslov „Predah na Trebišnjici”.
Na njoj se videla devojka u šortsu, nehajno prekrštenih nogu, zagledana u mobilni telefon. Okrenuta poluprofilom, ugao njenih usana odavao je jedva uočljiv osmeh, a tamnosmeđa kosa bila joj je prebačena napred preko desnog ramena. Imala je duge ali pravilno oblikovane noge, koje su ipak delovale kao da bi ih valjalo rasklopiti u skučenom autobusu. Vršak jednog stopala praćakao joj se u hladnjikavoj reci. Bile su to noge kao u većina devojaka ovog kraja, noge naraštaja koji su hiljadama godina gazili po vrletima trebinjske šume, Zubaca i Ljubomira, noge potomaka ilirskih pastira i tvrdokornih Daorsa koje su Rimljani jedva podjarmili u starom veku. Setio sam se Jovanovih reči da rasvetliti okolnosti nastanka određene slike jeste deo suštine učenja o fotografiji. Dobro sam se sećao trenutka na obali reke kad se devojka zagonetnog osmeha našla u žiži objektiva. Bio je to jedan od nebrojenih motiva naše fotografske groznice tog avgustovskog dana. Ali postalo mi je jasno i zašto gledanje kroz objektiv nije baš najprirodniji način posmatranja stvari. Ne lik, ne stas, već onaj unutarnji treptaj duše što je na površinu izbio kao nagoveštaj blaženstva u uglu usana, postao je sada izvor uznemire­ nosti. Taj osećaj nije mi bio sasvim nepoznat. Uzrok tihe ozlojeđenosti poticao je od saznanja da je neke susrete nemoguće razlikovati od rastanaka. Jednom, u predvečerje, na uzbrdici kod tvrđave
Španjole u Herceg Novom, u gužvi sam spazio mladu turistkinju koja je mladiću pozirala za fotografisanje. Zumiranje je iz nekog razloga trajalo previše dugo i ona je nestrpljivo klecnula nogama, osmehnuvši se tek donekle zajedljivo, a zapravo u vedrom iščekivanju. Išao sam svojim putem i jedino što je ostalo iza mene bio je kadar u katalogu prizora bez kojih bi život bio kudikamo spokojniji. Jednom drugom prilikom, pod tendom letnje bašte kafea u Ulici kralja Aleksandra, za stolom je, u društvu dosta starijeg muškarca, sedela devojka plavozelenih očiju i crne kovrdžave kose, sa federastim uvojcima kakvi se u koketnoj dokolici rado dodatno uvijaju prstom. Imala je nešto šira, zdrava pleća plivačice, a nosila je crne pantalone i crne letnje cipele baletanke, što je, činilo mi se, bilo sasvim samosvojno u jeku leta.
Smejuljila se dok je ćaskala sa muškarcem, a oči su joj bile živahne, nemirne, kao dva klikera staklenca u kipućoj posudi. Ali pogledi su nam se sreli dok sam prolazio i ona se u tom trenutku dosta naglo uozbiljila. Klikeri u posudi su se umirili i smaragdni dragulji u njima ostali su neko vreme zakovani. Ispratila me je tim ozbiljnim pogledom dok sam prolazio pored njihovog stola, a kad sam se posle četvrt sata vratio, nije više bila tamo.
To je bio naš rastanak pre susreta. Tako ozbiljna urezala se u katalog kao ožiljak koji doživotno bolno seva pri promeni vremena. Ona sad živi u jednoj kući čiju adresu nikad neću saznati i ne seća se da se jednog leta malo uozbiljila dok je sedela pod tendom u kafeu u Ulici kralja Aleksandra.
* * *
Putovati, družiti se sa Urošem značilo je uvek biti na izvoru otresitog humora. Upravo o našem preobraženjskom hodočašću u Trebinje leta 2016. godine, neki mladić, čuvši da smo odseli u motelu na Mosku, upitao nas je u gradu možemo li ga autobusom povesti do tamo. Motel je od grada udaljen nekih osam kilometara, na putu koji blagom uzbrdicom vodi do Bileće. „Idete li gore? Mogu li s vama?” – pitao je mladić. Uroš nije ni trepnuo. „Nikad dolje, vazda gore i nabolje” – odbrusio je naoko strogim tonom. Bio je to ton šereta od zanata. Takav je bio Uroš, uvek kadar stići i uteći i na strašnom mestu postojati. Da je na otvaranju izložbe bio među nama, smeškao bi se zadovoljno iz prikrajka, srećan što se saradnja bratskih gradova nastavlja na temeljima koje je on položio. Vazda gore i nabolje, to je bilo njegovo životno vjeruju. Upravo je ta polurečenica poslužila kao moto Jovanove postavke fotografija. Da, uvek nabolje. Ali na jednom od panoa u Klubu ljubitelja umetnosti nalazio se i svetlosni zapis sfinge prekrštenih nogu što se, zagledana u telefon, baškari kraj modre Trebišnjice. Nespokojna senka na suncu juga, još jedan kadar u mentalnom albumu nemira, pečat naknadnog susreta i otisak jednog drugačijeg vremena, koje se više neće ponoviti.

Sjećanje na Edem © Jovan Njegović Drndak